едан велики портрет свима познатог песника виси у ходнику наше школе и топло гледа већ у генерације које несвесно узвраћају поглед тим дубоким, дубоким очима о којима као да знамо ништа… свесни смо чињеница о чика Јови Змају мање свесни ожиљака са Змајевих крила, и никад претераном песничком слободом…
Рођен је у Новом Саду 1833. и тамо остаје до смрти (1904. год.), али пуно времена проводи у Пешти (завршава студије медицине) и у Панчеву где ће сахранити жену Ружу, своју праву и највећу љубав. Она није била само део његовог живота – већ његов живот… њихова љубав румена, пуна детиње искрености и невиности Змају је бескрајно значила о чему нам сведочи збирка ,,Ђулићи“ (Ђул значи Ружа). Једна дивна игра речима и песма пуна онога што волимо код Змаја – изненадни обрт мисли створен да нас загреје и врати нам осмех на лице… песме су дневник овог заљубљеног песника и причају о његовој љубави са Ружом…

 

сасвим супротна, једна нова збирка инспирисана најтужнијим делом Змајевог живота – помором његове деце Мирка, вољеног првенца, ћерке Тијане, сина Саве, задњег сина Југа, о ком се ни не зна да је постојао и последњег детета – ћерке Смиљке која је безначајно кратко надживела Ружу…
И ето тако невин, тако леп, а тако проклето тужан Змајев живот носи нам поуку – шири крила и лети, лети, али можеш и пасти! Ипак, не заборави – сви смо ми нечији румени пупољци… сви смо ми нечији ђулићи…


Милица Раушки VIII-2
On: